Процес ливења под притиском делова ливења
Традиционално ливење под притиском се углавном састоји од четири корака, познатих и као ливење под високим{0}}притиском. Ова четири корака укључују припрему калупа, пуњење, убризгавање и уклањање песка, који чине основу различитих модификованих процеса ливења под притиском. Током припреме, мазиво се прска у шупљину калупа. Осим што помаже у контроли температуре калупа, мазиво такође помаже у уклањању ливеног одливака. Затим се калуп затвара, а растопљени метал се убризгава у калуп под високим притиском, у распону од приближно 10 до 175 МПа. Када се растопљени метал напуни, притисак се одржава све док се ливење не очврсне. Затим, избацивач избацује све одлитке. Пошто калуп може имати више шупљина, у сваком процесу ливења може се произвести више одливака. Процес уклањања песка укључује одвајање остатака, укључујући капију калупа, клизач, излив и флеш. Овај процес се обично постиже стискањем одливака специјалном завршном матрицом. Друге методе уклањања песка укључују тестерисање и млевење. Ако је спруд ломљив, одлив се може директно разбити, чиме се штеди рад. Вишак калупа може се поново користити након топљења.
Ињектирање под високим{0}}притиском доводи до изузетно брзог пуњења калупа, омогућавајући растопљеном металу да у потпуности испуни калуп пре него што се било који део очврсне. Ово избегава површинске дисконтинуитете, чак и на деловима са танким{2}}зидовима које је тешко попунити. Међутим, ово такође доводи до заробљавања ваздуха, јер је ваздух тешко изаћи током брзог пуњења калупа. Овај проблем се може ублажити постављањем вентилационих отвора на линију раздвајања, али чак и код веома прецизних процеса, порозност може остати у центру одливака. Већина ливења под притиском може постићи структуре које се не могу завршити ливењем кроз секундарну машинску обраду, као што је бушење и полирање.
Након уклањања песка, дефекти се могу прегледати. Најчешћи недостаци укључују непотпуно пуњење (непотпуно пуњење калупа) и хладне тачке. Ови дефекти могу бити узроковани недовољном температуром калупа или растопљеног метала, нечистоћама у металу, недовољним отворима за ваздух или прекомерним мазивом. Остали недостаци укључују порозност, шупљине скупљања, вруће пукотине и трагове протока. Ознаке протока су трагови остављени на површини ливења услед дефеката капије, оштрих углова или прекомерног мазива.
Мазива{0}}на бази воде, позната и као емулзије, су најчешће коришћени тип мазива због здравствених, еколошких и безбедносних разлога. За разлику од мазива-на бази растварача, мазива на бази воде-не остављају нуспроизводе у одливцима ако се минерали уклоне одговарајућим процесима. Неправилан третман воде може довести до површинских дефеката и дисконтинуитета одливака. Постоје четири главна типа лубриканата на бази воде:-уље са уљем,-на бази воде, полу-синтетичко и синтетичко. Уљна мазива-натопљена водом су најбоља јер током подмазивања вода испарава и хлади површину калупа, помажући у уклањању калупа.
Уља која се могу користити као мазива укључују тешка уља, животињске масти, биљне масти и синтетичке масти. Тешка заостала уља имају висок вискозитет на собној температури, али постају танак филм на високим температурама ливења под притиском. Додавање других супстанци мазивима може контролисати вискозитет емулзије и термичка својства. Ове супстанце укључују графит, алуминијум и лискун. Остали хемијски адитиви могу спречити прашину и оксидацију. Емулгатори могу да се додају у-мазива на бази воде, омогућавајући мазива на бази уља-да се додају води; то укључује сапун, алкохол и етилен оксид.
Одавно су најчешће коришћена мазива на бази растварача{0}} укључивала дизел и бензин. Они олакшавају уклањање одливака; међутим, мале експлозије се дешавају током сваког процеса-ливања, што доводи до акумулације угљеника на зидовима шупљине калупа. Мазива на бази растварача-уједначенија су од мазива на бази воде-.
